Posle propasti Vinčanske kulture za koju se smatra da je bila najnaprednija u istoriji Evrope, posle 2500.godine p.n.e. nastaje nova kultura, ne tako blistava i napredna kao prethodna, ali posebna po tome što živi u miru sa susedima. Nastala je kao spoj mirnih starosedelaca i impulsivnih došljaka nomada. Nazvana je  Kostolačka kultura, po gradiću na Dunavu gde je pronađen arheološki lokalitet.

  Dve različite kulture izmešale su stvarajući novo društvo koje se bavi rudarstvom, zemljoradnjom i stočarstvom. Njihov simbol će biti jelen kao simbol večne obnove života i rogovi-simbol ujedinjavanja.

   Oni žive u solidno građenim kućama u užem pojasu Dunava i svoje mrtve polažu u grob u zgrčenom položaju ( fetus) čime ih trajno vezuju za zavičajnu zemlju ili ih spaljuju, a pepeo polažu u urnu.

  Članovi zajednice se prema polu, različito društveno vrednovali. Žene su sahranjivane sa raznovrsnim nakitom od bakra, zlata, kaolina, kosti, životinjskih zuba, školjki i puževa, a kraj glave im je stavljano keramičko posuđe, najčešće lončići i zdele. Izvesno je da su žene bile cenjene, ali je malo verovatno da su zauzimale vodeći položaj u društvu.

  Kostolačka kultura ima i sveštenika ili bar arheolozi imaju pretpostavku da je imala sveštenika. Ona je zasnovana na tome da su pronađene (tipske) velike i na poseban način ukrašene zlatne ploče koje su stavljane na grudi pokojnika, zbog kojih se smatra da je na čelu zajednica stajao sveštenik kome je poveravana ova obaveza.

   Pokojnici se, inače, uvek sahranjuju licem okrenutim  ka istoku, muškarci glavom ka severu, a žene ka jugu, što proističe, kako smatraju areholozi, sigurno iz sasvim određenih predstava o značenju strana sveta. Možda se verovalo, kako je smatrao Milutin Garašanin, da je istok, odnosno sunce, sveopšte ishodište, da muškarcima pripada sever i sve što se za njega idejno vezuje, na prvom mestu nebo, a ženama jug, a njemu idejno pripada zemlja sa vegetacijom.

  Kostolačka kultura imala je za razliku od većine drugih jednu srećnu okolnost. Smatra se da nije ratovala i da je imala privilegiju da raste u miru sa svojim susedima. Zajednice koje su živele na teritoriji Srbije, sve do približno 1 250 godine p.n.e., nisu neposredno ugrožavali njihovi bliži i dalji susedi.

  To je uticalo da susedi prihvataju jedni od drugih razna dobra, čineći svoju kulturu raznovrsnijom.

  Arheolozi su pronašli na lokalitetu Kostolac i drugim  naseljima pokraj Dunava u periodu 1 500 – 1 425 godine p.n.e., mnoštvo keramičkih predmeta osobenih oblika i dekoracije, koje su proizvodili, na osnovu čega se takođe ojačava pretpostavka o miru. Kostolčani su imali mirnu i bezbednu svakodnevnicu,i bez sumnje su više cenili skupocen nakit i bogato izvezene tkanine, nego oružje i uspehe u ratnim okršajima.

 O tome najbolje svedoče otkrivene figurine u dugoj haljini sa ogrlicom oko vrata i dijademom na glavi, na kojima se ističu živopisne nošnje i skupocen nakit. Haljine su sa utkanim ili vezenim šarama, širokim dekorativnim pojasom. Pronađeni su i raznovrsni privesci, ogrlice i narukvice.

  Figurine su stavljane u grobove sa vazama u obliku ptica i prestola. To su atributi velikih materinskih božanstava, gotovo u svim tradicionalnim kulturama, pa i Kostolačkoj. Na osnovu toga, pretpostavlja se da religija ovih zajednica se zasniva na poštovanju Velike Majke, gospodarice svega što je na zemlji i pod zemljom.

   Da Kostolčani nisu marili za rat argumentuje i podatak da nijedno naselje nije podignuto na strateškom položaju, niti je bilo utvrđeno.

  Kostolačka kultura ima neku vrstu rodovskog uređenja u kome nema isticanja pojedinaca, ni društvenog, ni ekonomskog. Isticanje ima plodno tlo u ratničkim zajednicama, dok u zemljorandičkim, kakva jer Kostolačka kultura su svi manje-više jednaki.

   Ali, to ne znači da su oni istog ekonomskog staleža. U razdoblju 1425 – 1300 godina p.n.e. zajednice koje su naseljavale Srem i južni Banat pokazuju ekonomsku raslojenost. Po arheološkim ostacima vidi se da su jedni pokojnici spaljivani sa bogatim nakitom, dok se za druge nije mogla obezbediti ni najskromnija sahrana. U tome se civilizacija do danas nije promenila.

                 Nebojša Đorđević

bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva crna gora cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva kosa koža krv lek lečenje manastir med more nemanjići otrov pluća rak reuma slikar srbija srce travar tvrđava ulje umetnost vino voda voće zdravlje zglobovi čaj želudac

oblakbeli

Postani član našeg kluba

Prijavi se za tekstove
oblakbeli.com