Kada se Đorđe Petrović pojavio na istorijskoj sceni, u  Srbiji je vladao totalni mrak. Država pod okupacijom Osmanlijskog carstva u kome su mogli da prežive samo oni koji su radili za Turke. Ogromna većina koja nije mogla da trpi tursko nasilje iseljavala se u viševekovnom zbegu, mahom u Austrougarsku. Nade da će neko upaliti  svetlo – nije bilo.

   Nema tačnog podatka kada se rodio Đorđe Petrović koji će postati jedna od naslavnijih vladara i koji će povesti organizovanu pobunu protiv turske imperije. Istoričari kažu da se rodio  najverovatnije 14. novembra 1762. godine u Viševcu, kraj Rače Kragujevačke, na Đurđic, od oca Petra i majke Marice, ali se pominje i period od 1749. do 1770. godine.

  Njegova porodica bila je voma siromašna. U potrazi za boljim životom često su se selili. Kada je malo stasao, radio je kao nadničar za imućnije Srbe i Turke. Negde oko  1785 – 1786. godine Đorđe Petrović se oženio Jelenom Jovanović. Kao i većina detalja iz  njegovovog  života i sama ženidba je puna maglovitih i nejasnih detalja. Jedni izvori kažu da je u stvari Djordje oteo Jelenu jer je njeni roditelji njemu nisu dali. Drugi navode da je po ženidbi u njegovu kuću došao Turčin, tražeći od njega  pravo prve bračne noći zbog čega ga je Đorđe ubio. U svakom slučaju, velika nevolja je naterala  Đorđa da sa porodicom izbegne u Srem.

 U tom zbegu se desio još jedan događaj koji se različito tumači – oceubistvo. 

 Istoričari smatraju da se u zbegu njegov otac Petar pobunio što moraju da  beže, pa je počeo da nagovarao ljude da se vrate. Majka je preklinjala oca da to ne radi,jer će ih odati Turcima da se ne vraćaju u tursko ropstvo već da probaju da započnu novi život, ali je otac Petar bio uporan zbog čega je ona rekla sinu: „Đorđe,ubij onog psa da ne javlja Turcima za nas. Bolje da on jedan pogine, no 30 duša da padne u robstvo“.  Đorđe je, po podršku većine, pucao na oca koji je krenuo nazad, pogodio ga, a zatim ga je je dotukao jedan momak iz zbega. Po Vuku Karadžiću, ubistvo je učinjeno u ljutnji i iz ljubavi jer su time speseni svi iz zbega, a njegov otac sramote i sigurnog ropstva. Mora biti da je bilo tako nekako jer se  Karađorđe, pošto se 1796. godine vratio u Srbiju, ispovedio i dobio oproštaj od sveštenstva i naroda.

  Buntovne prirode Karađorđe je naredni period u  okupiranoj Srbiji spremao ustanak protiv ugnjetača. Čaša nesreće prelivena je posle Seče knezova. Dahije Beogradskog pašaluka saznale su da Srbi pripremaju ustanak protiv njih pa su  odlučili da poseku viđenije srpske knezove. Taj čin izazavao je kod Srba strašan revolt. Narod je počeo da napada  turske čete i pojedince, a onda se na Sretenje, 15. februara 1804. godine, u Orašcu, okupio narod na zboru na kome je izabran Karađorđe za vođu ustanka. Neposredno nakon toga se Karađorđe u službenim dokumentima potpisivao kao „vožd“, „pervi predvoditelj“, „vrhovni vojvoda“, „komadant od Serbije“.

  Njegova se popularnost  brzo širila, a sam Karađorđe je obilazio narod i kuražio ga za vojevanje i  nezavisnost Srbije. Imao je  veliki ugled u narodu zbog hrabrosti i doslednosti. Trudio se da bude  poravedan i da se zakon svuda poštuje. Kada su se dve godine posle ustanka seljaci iz Topole požalili da je njegov brat Marinko silovao  nekoliko devojaka Karađorđe je pobesneo. Uhvatio je brata, pretukao ga i obesio ga iznad kućnog praga za primer drugima, a sestrama nije dozvolio da ga danima skinu i sahrane kako valja.

 Bio je prek, snažan i nepokolebljiv čovek, možda grub ali je i to vreme tražilo baš takvog vođu. Bio je uspešan vojskovođa, toliko da ga je i Napoleon pohvalio. Iza njega su ostale pobede na  brojnijom i opremljenijom turskom vojskom, kod Ivankovca, na Mišaru, kod Novog Pazara, Varvarina…

 Kada je 1812. godine potpisan Bukureštanski mir koji je davao Srbima  izvesnu autonomiju, koju oni nisu hteli da prihvate jer su hteli  nezavisnu državu, turska vojska je ugušila autonomiju i ponovo pokorila Srbiju od Morave do Drine, čime je konačno ugušen Prvi ustanak (1813).

 Obeshrabren,  razočaran i umoran od vojevanja,ali i oboleo od tifusa  vožd je napustio Srbiju. Odlučio je da se  skloni u Austriju.

  Za to vreme u Srbiji je jačao Miloš Obrenović koji je 1815. godine  organizovao uspešan Drugi srpski ustanak protiv Turaka.

  Nakon nekog vremena provedenog u izgnanstvu, Karađorđe se krišom vratio u Srbiju nadajući se da će opet organizovati ustanak protiv Turaka. Ali, plašeći se prisustva tako ozbiljnog rivala, Miloš Obrenović je naredio da se Karađorđe ubije na spavanju. To je učinio Vujica Vulićević, Karađorđev kum, u noći između 25. i 26. jula 1817. u selu Radovanju kod Velike Plane.

 Sa voždove glave odrana je koža koju je izvesni  Pera ćurčija usolio i ispunio pamukom i slamom. Tužna glava velikog vožda dostavljena je  beogradskom veziru koji je  glavu zatim poslao u Carigrad sultanu.

  Miloš Obrenović je tako stekao milost sultana bar na kratko, a vožd milost sudbine: glava mu jeste u Carigradu ali je srce ostalo u Srbiji.

Dijana Dimitrovska

bašta beograd biljke boje breza bubrezi crkva crna gora cvet dijabetes energija fitoterapeut hrana istorija jetra karcinom knez lazar kopriva koren kosa kozmetika koža krompir krv lek lečenje manastir med more nemanjići otrov pluća rak reuma slikar srbija srce travar ulje umetnost vino voda zdravlje zglobovi želudac

Prijavi se za tekstove
oblakbeli.com
oblakbeli

Postani član našeg kluba