Za nas su sve njene medalje sjajne, ali Ivani Španović, najboljoj srpskoj atletičarki, koja nas je toliko puta učinila ponosnim što smo rođeni u Srbiji i imamo isti pasoš, jedna je najsjajnija.
– Prva titula svetske prvakinje je meni bila najslađa – kaže Ivana Španović u razgovoru za Balkan City Magazine. – Svaka sledeća je eksponencijalno bila teža, ali meni je najdraža pobeda u Beogradu 2017. godine pred mojom porodicom, prijateljima, ljudima koji su uz mene van borilišta, u svakodnevnom životu i svim prilikama… Bilo je emotivno videti ih nasmejane i uplakane i zagrliti ih samo nekoliko minuta nakon nečega što je postalo istorija i kao takvu, upotpuniti je na takav jedan način.
Lepota svakog početka
O Šta je po tebi najvažnije (osobina, uslovi, standard…) kod sportiste da bi postao najbolji?
-Lepota u svakom početku leži u radoznalosti duha i pojedinca. Spoznaja prvenstveno o sebi, o sopstenim sposobnostima i ciljevima, razvijanju psihofizičkih sposobnosti, odlučivanju o doslednosti cilju i prihvatanju konstantnih promena i izazova. Uzlaz, kao i putanja, nikada nije linearna linija i zbog toga je disciplina jedna sigurna dobra osnova na kojoj treba zasnivati i planirati.
O Koja je osobina kod tebe bila najjača da napravi šampionku?
-Upornost. Ona je odolevala svakom preispitivanju, svakoj sumnji, svakoj nelogičnosti i bilo je samo pitanje vremena kada će vizija, talenat , znanje i dosetiljivost da od nečega nešto stvoriš, dobiti svoju formu i oživeti. Ali, moj tim je moje “utočište” , okruženje u kom je nastala sva magija koja se samo prenela na sportske performanse ali prvenstveno je bila mesto za sve nas međusobno da jedni uz druge oživimo i usvojimo ono najbolje što imamo u sebi. Ta sinergija se prenosila na sve ostale sfere, učinila nas najboljim prijateljima i porodicom.
Biti svoj i fokusiran
O Zna se koji je san svakog sportiste, to je da postane šampion, ali šta je san šampiona, šta ti sada priželjkuješ?
-Ako je cilj uspeh, onda bi definicija mog uspeha bila da zadržim svoju autentičnost, da budem posvećena stvaranju u potpunosti, ali da ne zapostavim stvari koje su ljudski važne. Ni za šta u životu nema garancije, ali ako poštujemo neke principe i znamo zašto nešto radimo, neuspeh se broji kao faza i sastavni deo procesa. Naše performanse nisu definicija naših ličnosti i te dve stvari treba na vreme razgraničiti. Moj jedini postulat na kom se zasnivala cela moja sportska karijera jeste da u tome uživam. Jer jedino to ide uz glagol trajati.
O Da li bi mogla da opišeš osećaj kada na Olimpijskim igrama, Svetskom ili Evropskom prvenstvu uzmeš medalju, slušaš himnu svoje zemlje i poneseš srpsku zastavu? Kako to izgleda iznutra kod tebe? –Bilo je mnogo situacija u kojima nisam bila na pobedničkom postolju da bih se osećala ponosnom, ali je svakako nešto o čemu sam sanjala. Kao sportista, imaš potpunu kontrolu nad onim što ste timski stvarali, i prelep je osećaj kada u trenutku kada je najvažnije da sve izvedeš dobro, to i uradiš i izvedeš tako dobro da je tog dana bilo najvrednije ostvarenje. Poseban je osećaj učiniti toliko ljudi ponosnim i srećnim.
Sport je igra
O Koliko ti znači trener, i da li je uvek neophodno da se trener i sportista slažu?
-Ja svog trenera danas doživljavam kao svog drugog oca i jednog od najboljih prijatelja. Mnogo putovanja, mnogo izazova, padova, povreda, posrtanja, razgovora, usavršavanja, razumevanja i prihvatanja je utkano u naših 16 godina saradnje. Odnos mora biti iskren, ali i transparentan, na istu stvar gledati iz više uglova , prihvatiti različitosti a sve sa ciljem davanja potpune slobode u stvaranju dogovora i doprinosu ideji.
O Šta bi preporučila devojčicama koje su počele da se bave atletikom?
-Sport zahteva igru. Onog momenta kada pređe u profesionalni sport, igra prestaje…ili su nas tako samo učili, jer ja po tom pitanju onda nikada nisam zapravo odrasla. Kroz igru mnogo prirodnije i lakše usvajamo navike, stvaramo zdrave obrasce koji se kasnije primenjuju u bilo kom drugom odnosu (prijateljskom, poslovnom. ..) Trudim se da im ličnim primerom približim kako izgleda zdrav odnos prema sportu, uz isti osmeh i ljubav i posle 30 godina .
Ekstrem nije moja crta
O Koliko u procentima vrhunski sportisti imaju svoj privatni život?
-Koliko je tim važan za rezultat, toliko je okruženje važno za naše razvijanje kao ličnosti. Ja sam veliki radnik, mene izazovi inspirišu i nije bila neophodnost da učim o stvarima koje nisu bile u mojoj nadležnosti da primenjujem ali šireći sfere interesovanja su mi dozvoljavale da slobodno vreme koristim na način u kom bih zadovoljila i sociološki aspekt, moju radoznalost uopšteno a samo dodatno davala na značenju svemu podjednako, na stazi i van nje. Ekstrem nije moja crta. Želela sam da napravim sebi ambijent u kom paralelno mogu da se razvijam jer jedino sam u takvom načinu života mogla kao šnalicu da udenem pojam “trajanje”.
O Da li bi postala atletičarka da i tvoja mama Vesna nije bila atletičarka?
-Sve je to unapred već bilo zapisano i, kako moja mama voli to da kaže, ja sam samo nastavila tamo gde je ona stala. Ona je bila prva osoba koju sam želela da impresioniram. Kako sam odrastala, shvatila sam da roditeljski ponos ne gleda nagrade, već broji osmehe.
Ne postoji savršeno
O Koliko je tvoja ishrana posebna, šta je tu najvažnije?
-Jedna on najvažnijih veština koju sam kroz karijeru razvila jeste ta da sam naučila mnogo o svom telu, duhu, svom umu i svemu onome što me čini. To je najlepši , najzahtevniji i najzahvalniji projekat na kom radim. Spoznaja da ne postoji univerzalno, ne postoji savršeno ali postoje jasne granice do kojih može i treba. Prioritet je bio i ostao da zdravlje ne sme da trpi zbog rezultata, pa sve što smo gradili i radili bilo je u skladu sa tim. Ženski sport je i dalje, čini mi se, na margini, nepravedno zapostavljen u vrlo važnim segmentima, prevashodno iz neznanja i što se nedovoljno time bavi. Žensko telo je mnogo više od samo lepog vizelnog doživljaja, kakvim se prikazuje.
O Da li umeš da se boriš, i kako, protiv ličnog sportskog neuspeha?
-Ne postoji neuspeh. Ne postoji ciljna linija jer se ona konstanto pomera, uvek dolazi nešto sledeće i sledeće i sledeće. Sve je to sastavni deo svake svakodnevnice i ne treba joj emotivno davati preveliki značaj, već posezati za praktičnim rešenjima, koja postoje za sve.
O U čemu najviše uživaš, šta te najviše opušta?
-Ja sam prilično jednostavna. Mene usrećuju jednostavne stvari: volim da kuvam, čitam, pišem, slušam muziku na gramofonu, provodim vreme u prirodi, sa ljudima koje volim, usrećuju me i novi projekti i izazovi.
Dijana Dimitrovska, Balkan City Magazine, april 2026.
