Da mogu nešto da menjam, učinila bih da  ljudi budu otvoreniji jedni prema drugima. Da ne budu toliko povučeni u sebe, u svoje misli, i u svoju uglavnom ekonomsku bedu. A da bi se to obstinilo, trebalo bi da se ispuni nekoliko preduslova. Građani Srbije moraju, dakle, imati osnovne ekonomske i socijalne  uslove za normalan život. Moraju da imaju prosečno dobru platu,  što znači da bi bili pravedno plaćeni za svoj rad,  ona  normalan prevoz, normalno čiste ulice, normalno uređen grad i normalno uređenu državu, normalne šefove, učitelje, trenere. Mnogo je tih „ normalnih“ stvari koje nama nedostaju. Ja bih ih sve uvela na velika vrata. Mislim da bi onda svi u Srbiji bili otvoreniji, iskreniji i radosniji. Ali i slobodniji, jer su oni koji imaju slobodniji od onih koji nemaju.

Da imam moć uredila bih da u Beogradu i celoj našoj zemlji  stalno sija sunce. Mislim da bi to doprinelo da  ljudi budu vedriji, veseliji i nasmejaniji. Imam osećaj da je u ovoj našoj zemlji mnogo turobnih ljudi, „nesrećnih“ zbog najbanalnijih stvari . Naravno da ima jedan broj ljudi koji su nesrećni zbog bolesti, ali većina je nesrećna zbog gluposti. Večnim suncem bih probala da doprinesem  da budu vedriji i da ne padaju u očaj zbog bezveznih stvari. Volela da bih da umeju da se raduju, eto, suncu, a ne samo novcu.

   Ako imamo  solidne ekonomske osnove i građane sa solidno popunjenim  novčanicima onda je sasvim prirodno da će takvi bezbrižniji ljudi više ići u pozorište. To bi automatski značilo da bi našoj zemlji  bilo potrebno mnogo više pozorišta! Otvorila bih nova i nova pozorišta da zadovoljni građani Srbije imaju gde da uživaju u odličnim predstavama.

   Sredila bih gradove, fasade i ulice i puteve i očistila zemlju od đubreta razbacanog svuda kako bi stranci imači  čemu da se dive bez zamerke kada dođu u našu lepu zemlju. Ljudima na selu bih omogućila da rade poslove vezane za selo i da žive normalno od svog rada i svojih proizvoda, bogato, kao što domaćini na selu i treba da žive.

  U zemlji u kojoj je većina zadovoljna jer živi od svoga rada, u kojoj je  sve sređeno i lepo i u kojoj stalno sija sunce, mladi ne bi imali potrebu da odlaze. Naprotiv, vratili bi se i oni koji su  nekada  trbuhom za kruhom otišli.

 Znam da zvuči nekako dečji, ali stvarno bih, da  imam moć, zabranila ratove. Nigde se, nikada, na ovoj našoj prdivnoj plavoj planeti, ne bi prolila kap ljudske krvi.    

Prijavi se za besplatne tekstove

žena u džuingli

close
Prijavi se za besplatne tekstove
San

Ko čita, lepše živi